Nekako samo po sebi rodila se želja da odemo na Mont Blanc. Godinu dana prikupljamo informacije sa svih strana. Redovito trčim po okolnim brdima i svaki slobodan vikend pokušavam provesti na planini. 

 

 

Bilo je tu svega, napokon se u siječnju penjemo na Sveto Brdo. Pa slijede još neke ture po Žumberku i zimski uspon na Grintavec. Negdje sam pročitao da se zimski uspon na Grintavec smatra odličnom simulacijom uspona na Mt. Blanc. Polako si nabavljamo opremu: jakne, hlače, rukavice, gojze …gorotex, kaj-ti-ga-ja-znam- tex i napokon smo spremni. 

Sedmi mjesec je tu i krećemo za Francusku, točnije Chamonix. Brutalno skupo, malo skijaško mjestašce. Bauljamo po mjestu, tražimo gdje možemo jeftino prećoriti. U turističkom centru nas šalju kod neke babe kod koje plaćamo noćenje 7 eur po glavi. Kreveti su u takvom stanju da radije spavamo u svojim vrećama. Pričamo s ekipom koja je upravo došla s vrha i vele nam da se očekuje promjena vremena u idućih par dana. Nakon kratkog razgovora, odlučujemo se za polazak ujutro. Plan je da prvog dana dođemo do doma de Tete Rousse na 3.167m i tu ostanemo. Drugo bi jutro rano krenuli do doma du Gouter na 3.817m, digli se jedno 100-200m iznad doma na i vratili. Tako bi se donekle imali vremena aklimatizirati i odmoriti. 

Ujutro tovarimo stvari i vozimo se do mjesta Les Houches od kuda se dižemo žičarom na Belleve. Tu čekamo Tramway du Mont Blanc koji će nas prebaciti do zadnje stanice, le Nid D Aigle na 2.372m. Tu se ekipa iskrca i dalje ide stazom do Ref. de Tête Rousse 3.167m, do tuda nam je trebalo 3h. Digli smo se malo od doma da snimimo stazu za sutra jer ujutro krećemo po mraku. Fotkamo opaki Kuloar smrti po kojem se stalno nešto kotrlja i tako svake godine pobere par ljudi u smrt. Taman smo se vratili do doma, raskomotili i pijemo pivu, kad evo ti dečko i cura lokalni vodiči… idete gore? Da, planiramo sutra do Goutera, pa ujutro na vrh. Hm, veli lik, možda još ujutro uspijete do vrha al već od sutra navečer očekuje se nevrijeme koje će trajati barem 5 – 6 dana. Toliko vremena nemamo, a ni para nemamo, nismo morali dugo razmišljati, pakiramo stvari i idemo prema Gouteru. Staza do Goutera prolazi preko kuloara smrti, kojeg treba stvarno brzo i spretno prijeći. Tu je razvučena i sajla za osiguranje preko kuloara, al snijeg je nizak i sajla nam je predaleko. Nakon kuloara izlazimo na strmu stijenu koja vodi direktno gore do doma. Penjemo se rukicama i nogicama i za manje od 2h smo na Gouteru. Dom je krcat, rezervirati je gotovo nemoguće jer u dom dolaze vodiči s klijentima koji imaju sva prava kod rezervacija. Piva košta 5 eur koliko i pol litre vode, pa pijemo pivu. Kuhamo si tjesteninu iz vrećice i čekamo da se bogati klijenti najedu, onda mi možemo ući u dom i spavati na stolu. Mi smo bili te sreće, drugi spavaju na klupama, pa čak i na podu. 

Ne spavaš, više onak drijemaš i taman kad bi mogao zaspati, buđenje. U domu se u isto vrijeme sprema barem 200 ljudi. Čudo je da nitko nikoga nije nagazio derezom ili izbio cepinom. Zvukovi u domu me podsjećaju na neki film o ninđama. Kolona ljudi u navezima s čeonim lampicama formira ogromnu gusjenicu koja se polako razvlači prema ledenjaku. Idemo brzo, možda prebrzo. Prelazimo više naveza i odjednom slabo kroz jak vjetar čujem da me Roman pita koliko još ima do Vallota? Sklonište Vallot na 4.300m koje nam je na putu. Prebrzo smo prošli preveliku visinsku razliku i nismo se stigli aklimatizirati. Romana je roknula visinska bolest! Na Vallot smo došli oko pola 6 i Roman je nakon par minuta shvatio da je preloše da bi nastavio dalje. Tu je ekipa Čeha koje smo upoznali dan prije u domu i oni mu daju nekakav lijek. Nakon desetak minuta, Romanu je malo lakše i veli da će me tu pričekati ako ću ja nastaviti. Pitam Čehe da li imaju mjesta u navezu, oni se kratko dogovaraju i vele da im je dosta ljudi odustalo i da ako hoću, mogu s njima. Ma mrak, Izlazimo iz skloništa i polako krećemo dalje. Imamo još nekih 500m visinske razlike za svladati, a vjetar počinje puhati sve jače. Na nogama imam termo tajice, skijaške hlače i odlične gojze, a gore nosim majicu, tanji i deblji flis i Gorotex jaknu, potkapa, kapuljača i kaciga na glavi, i ne pomaže. Kad zapuše, na mahove je puhalo 130 km/h i temperatura je padala na -30 C, probija do kostiju. Pokušavam se nekako zagrijati al idemo presporo i nikako ne mogu. 

Već smo prilično visoko i stajemo svakih desetak koraka da bi se odmorili i došli do daha. Dio ekipe je u međuvremenu odustao, a neki od onih koji su ostali, toliko su slabi da ih se doslovno diže svaki put kad stanemo. Nakon nekih 5h hoda, napokon smo na vrhu. Plačem od sreće. Pokušavam nešto uslikati al aparat je umro od zime. Vadim ruku iz rukavice da ga oživim i to me košta površinskih ozeblina po ruci. Imao sam ih još i na licu. Ima zanimljiva priča o tome kako je Ivona u najtopliji dan ljeta u Samoboru, kupovala kremu za ozebline, a žena joj nudi heptanone… Na povratku se vraćam do Romana na Vallot i zajedno se spuštamo dolje. Kod Goutera smo i Romanu je sad već puno bolje. Malo se odmaramo i nastavljamo dalje prema Tete Rousse, pa do tramvaja i tako sve do pivnice u Chamonixu. Ovo se mora proslaviti, jedino mi je bed radi Romana, mogu samo zamisliti kako mu je bilo. Ostaje nam još samo duuuga vožnja doma. 

Par dana po povratku u Breganu, saznali smo da je ekipa Poljaka, bez obzira na lošu prognozu, ipak odlučila otići na vrh. …nitko se nije vratio…

Krešo K

Ostale fotografije s Mt. Blanc-a provjerite u našoj foto galeriji.